Ja sam Željko Likić, rođen sam 07.02.1990. u gradu Kninu-Republika Hrvatska, nakon rata preselio sam se u Beograd. Da, ja sam osoba sa invaliditetom, stečenim invaliditetom. U pitanju je paraplegija, oduzetost donjih ekstremiteta, bez pokreta i senzibiliteta-osećaja.
Moj invaliditet je nastao povredom na radu. To se dogodilo 30.06.2016. godine u Batajnici, mestu gde živim. Bavio sam se građevinskom limarijom, postavljao sam oluke na krovove kuća, zgrada, kao i sve ostale limarske radove vezano za građevinu poput opšivanja dimnjaka, postavljanje vetar-lajsni i ostalo. Tog dana sam ujutru otišao na posao kao i svaki drugi dan, pripremio sve na zemlji sto je bilo potrebno za kasniju montažu na krov. Uglavnom sam prvo sve pripremao na zemlji da bi mi bio lakši posao na krovu. Postavio sam merdevine na kuću pošto drugačije nisam mogao izaći na krov, nije postojao izlaz na krov iz kuće, i kada sam se popeo na vrh merdevina, na visinu od 7 metara, tada su mi se merdevine izmakle pod nogama, otišle su na levu stanu, nije bilo šanse da ih iko zadrži. U tom trenutku sam se uhvatio za stari oluk jednom rukom, da sačekam da mi kolega vrati merdevine, ali nisam mogao sa obe ruke da se uhvatim, ubrzo me je izdala snaga i samo sam se pustio. Pad je trajao 2-3 sekunde, a meni je ceo život prošao kroz glavu u sećanjima. Kada sam pao nisam izgubio svest, svega se sećam i to vrlo dobro. Osetio sam oštar i jak bol u leđima, bio sam bez daha, jer sam polomio i 6 rebara pa mi je levo plućno krilo bilo nagnječeno. Kolega je pokušavao da mi izvadi jezik napolje, misleći da sam pao u nesvest, a ja sam ga odgurivao i samo čekao momenat da mogu da udahnem opet i da mu kažem da sam u redu. Kada se to desilo, rekao mi je da ustanem. Ja sam ga pitao gde su mi se noge zapetljale, imao sam osećaj kao da lebde u vazduhu zapetljane u nešto i pitao ga da mi spusti noge na zemlju da mogu da ustanem ali on je rekao da su mi noge na zemlji. Tada sam dodirnuo noge, jako rukom stegao nogu i nisam nista osetio. Odmah sam znao šta se desilo. Mirno sam mu rekao, tihim tonom da me ne dira, da me ne pomera i samo da pozove hitnu pomoć. Mislio je da se šalim pa mi je par puta ponovio da ustanem i da idemo da radimo. Da bih mu na kraju rekao da sam slomio kičmu i da ne osećam noge i da ne mogu da ih pomerim. Hitna pomoć je jako brzo stigla i prevezli su me u Urgentni centar gde su uradjena sva snimanja i pretrage, gde mi je konstatovana dijagnoza paraplegija. Sutradan je bila operacija kičme, i borba za oporavak je krenula!
Uh, 26 ipo godina da kažemo normalnog zivota, tj života bez poteškoća, bez posebnih potreba, jedan nemili događaj, sve se menja, apsolutno svaki segment se menja. To je jedan veliki šok, to je početak jedne velike borbe sa samim sobom, mislima, osećanjima, stavovim. Od samog trenutka kada sam shvatio šta se desilo, znao sam da ću ostatak života provesti u invalidskim kolicima, znao sam to jer sam imao prijatelja koji je bio kvadriplegija, bio sam upoznat vrlo dobro sa životom osobe sa invaliditetom samo što sam to počeo da osećam i lično na svojoj koži što bi se reklo. Lako sam prihvatio tu činjenicu, tu promenu u načinu života i življenja, tu novonastalu situaciju, jer u tim trenucima bio sam srećan što sam živ. Razmišljao sam samo kada ću krenuti u proces rehabilitacije i oporavka, i to je usledilo nakon mesec ipo dana bespomičnog ležanja nakon operacije. Tada sam ponovo osetio da sam živ i da živim, tada kada sam započeo rehabilitaciju. Želeo sam što je više moguće da se oporavim, da budem samostalan u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, da ne zavisim od tuđe pomoći. To mi je bila najveća motivacija u tim trenucima. Sve sam učio iz početka, kao kada dete dođe na svet pa sve uči. Učio sam opet kako da sedim, kako da se obučem, kako da obujem patike, da skinem garderobu sa sebe. Učio sam kako da pređem iz ležećeg u sedeći položaj i obrnuto, kako da pređem iz kreveta u kolica i obrnuto, kako da “hodam” uz pomoć kolica. Učio sam kako da idem u toalet, kako da se okupam… i to je sve trajalo 3 meseca, toliko mi je vremena trebalo da postanem apsolutno samostalan u obavljanju svih aktivnosti u toku jednog dana. To je onda postao jedan novi početak mog života.
Pa kao što sam rekao, sve se promenilo, način života, življenja, razmišljanja. Svakog dana sam tražio novi motiv za neku novu borbu, pronalazio nove prepreke koje sam trebao savladavati. Sve su to bili izazovi koji su me iz dana u dan jačali, kako fizički tako i mentalno. Počeo sam malo drugačije da gledam na ovaj svet, počeo sam mnogo više da cenim prvenstveno sebe pa onda i sve ostalo, da se divim životu i uživam u njemu. Ni jednog momenta nisam razmišljao o predaji, zatvaranju u kuću, to nije dolazilo u obzir. U svakoj borbi sam išao do kraja, i nije završena sve dok ne pobedim! Uvek sam imao podršku porodice, prijatelja, to mi davalo dodatnu snagu i motivaciju, da nikad ne prestanem da se borim, napredujem u svakom smislu i pogledu, da učinim i sebe i njih ponosnima. To sam i ostvario.
Sport je postao deo mog života posle povrede još dok sam bio na rehabilitaciji. Drugar me je posetio i rekao mi je da postoji košarka u kolicima i pitao me da li želim da pogledam trening pa ako mi se dopadne i da probam. Rekao sam da bih morao da se konsultujem sa mojim fizioterapeutom, da mi on odobri posto je povreda relativno sveža i čim dobijem zeleno svetlo od njega da ću doći ali ne da gledam nego da probam. To se desilo nepunih 6 meseci nakon moje povrede, terapeut je dao zeleno svetlo, drugar je došao po mene i odvezao me do sale gde su košarkaši trenirali, pomogli su mi da pređem u sportska kolica i istog trenutka kada sam probao košarku ja sam se zaljubio u taj sport. Košarka mi je mnogo pomogla, kako u rehabilitacionom smislu tako i u socijalnom. Uz košarku sam fizički jačao, putovao, upoznavao nova mesta, nove ljude. A sam put do uspešnog sportiste naravno da nije ni malo lagan, pored svih barijera i nepristupačnosti sa kojima se susrećemo po gradovima, dvoranama, teretanama.
Volja, želja i motivacija moraju biti zaista veliki. To je pola puta do uspeha, uz rad naravno i samo učenje o tom sportu. Zaista je potrebno mnogo odricanja, mnogo ulaganja…budu faze kada se napreduje, napreduje, pa onda dođe nekad do blagog pada, pa onda opet napredak, bitno je zadržati volju i imati motiv da se ne odustane. Bilo je potrebno posvetiti se maksimalno kako bi se došlo do rezultata do kojih sam ja došao za jako kratko vreme. Mnogo žuljeva, znoja pa čak i krvi je bilo, povrede koje usporavaju napredak, sve su to faze kroz koje uspešan sportista mora da prođe. 2017. godine sam počeo da se bavim košarkom, već 2018. godine potpisujem ugovor sa Banjalučkim klubom košarkaša u kolicima Vrbas. Tada prvi put odlazim od kuće i započinjem samostalan život. To je jedno veliko iskustvo koje mi je mnogo pomoglo ne samo u sportskom smislu, već i kao u smislu dodatnog sazrevanja. Posle sezone u Vrbasu prelazim da igram za Zmaj iz Gradačca, dodatno napredovanje i povećavanje mog iskustva. Moram naglasiti da sam sa oba ta tima osvojio prvo mesto u regionalnoj NLB ligi. Zaista jedan sjajan osećaj. Te 2019. godine imam i svoj prvi zvanični nastup za nacionalni tim Srbije na evropskom prvenstvu C divizije u Sofiji, Bugarska, gde osvajamo srebrnu medalju i ostvarujemo plasman u viši rang takmičenja, B diviziju. Nakon završetka prvenstva vraćam se još jačim treninzima, sa još većom motivacijom, iznajmljujem personalnog trenera sa kojim sam radio na poboljšanju sportskih performansi. To je sve da kažem bio početak mog profesionalno bavljenja sportom. Onda je usledio poziv da zaigram u Nemačkoj Bundesligi, i dve godine sam nastupao za klub Doneck Dolphins iz Trira. Tu sam sakupio mnogo iskustva igrajući protiv najboljih košarkaša sveta, a trener mi je bio jedan od najboljih igraca košarke u kolicima. 2021. sam opet nastupao za nacionalni tim na Evropskom prvenstvu B Divizije na kom smo zauzeli 7. mesto, a 2022. na Evropskom prvenstvu u Sarajevu 9. mesto. Malo lošiji rezultat ali borba se nastavlja, motiv za poboljšanjem je uvek tu. Posle tog prvenstva u Sarajevu dobijam ponudu da pređem da igram u Italiju, u Serie A za klub košarke u kolicima iz Ređo Kalabrije gde sada zivim trenutno. Svojim radom, voljom koju imam postigao sam da ispišem neke stranice istorije Srpske košarke u kolicima, što je za mene jedan veliki uspeh i velika čast.
Pa znate kako, slobodno mogu da kažem da sam motivator nekim osobama sa invaliditetom, jer kada pogledate, sve sto sam postigao nakon povrede je postignuto za samo 6 godina, kažem samo jer nekima je toliko vremena potrebno da izađu u javnost, da izađu iz svojih toplih domova u kojima su bezbrižni, ušuškani i pod punom pažnjom svojih bližnjih. Zato mislim da kada vide moje uspehe da nekako mogu naći motivaciju u svemu što radim.
Na žalost, nisam držao seminare osobama sa invaliditetom, ali sam vodio seminare i motivacione govore studentima visoke sportske i zdravstvene škole iz Beograda. Ti seminari su se održavali 2017. i 2018. godine na Zlatiboru. Jedan zaista poseban momenat za mene, kada pred punim amfiteatrom pričam sve ovo što sam i vama sada ispričao.
Huh, 10 godina je dugačak period, prvenstveno se nadam da cemo svi biti zdravi i živi. Malo je nerealno da kažem da vidim sebe za 10 godina i dalje kao profesionalnog sportistu, to bi bilo jako teško pored mladih momaka koji će tada biti u punoj snazi, ali svakako košarkom ću se uvek baviti pa čak i rekreativno radi svog zdravlja i očuvanja snage i kondicije koliko je to u mogućnosti. Voleo bih da mi se u tom periodu ostvari najveći san svakog čoveka, ne samo osobe sa invaliditetom, da imam svoju porodicu, da se ostvarim u ulozi roditelja. Dakle, vidim sebe kao porodičnog čoveka, zaposlenog u nekoj firmi, ili možda u svojoj, to će vreme najbolje pokazati, dakle, kao nekoga ko doprinosi porodici, vaspitava decu i izvodi ih na pravi put, što je u današnje vreme jako teško, mogu zamisliti samo kako će biti za 10 godina. Pokušacu sa porodicom da putujem dosta, volim da putujem i upoznajem nova mesta, države, gradove, kulture… Nesebično ću deliti svoje iskustvo sa osobama sa invaliditetom, naročito košarkašima u kolicima, prenositi im svoje znanje koje stičem sve ovo vreme igrajući profesionalno.
Hvala tebi draga Adna sto si me pozvala da podelim svoju priču sa tobom i tvojim čitaocima. Iskreno se nadam da će nekome pomoći i dati mu motiv da se pokrene. Dragi moji, rođeni ili stečeni invaliditet nije razlog da se krijemo, sramimo, povlačimo u naše domove. Mi smo ravnopravni članovi društva, ovaj svet ne bi funkcionisao isto bez nas. Mi smo sportisti, slikari, muzičari, političari, programeri, inženjeri, arhitekte, mi smo sve ono što možete zamisliti. Pokušajte da se oprobate u nekim sportovima, u možda nekim umetničkim oblastima, putujte da vidite nova mesta, probate novu hranu, pića, u Italiji je najbolji sladoled na svetu, čuveni Gelato. Još jednom, veliko hvala na pozivu za intervju, biću srećan ako moja priča bude pomogla barem jednoj osobi sa invaliditetom da se pokrene i živi život kako dolikuje. Ovom prilikom želim i dam vam čestitam Novu godinu, i poželim da u njoj prvenstveno budete zdravi, srećni i voljeni a onda da krenete u nove pobede, osvajanje novih nivoa ove igrice koja se zove život. Od srca pozdravi i svako dobro iz Italije draga Adna i dragi čitaoci.
